Овај, надам се, конструктивни осврт и анализу, почећу једном анегдотом. Наиме, у многим насељима (индивидуално становање) широм Србије, одношење кућног отпада, организовано је одређеним данима у месецу, што захтева изношење канти са отпадом на улицу, испред капије од стране корисника комуналних услуга. Уколико корисник то не уради, отпад неће бити однесен и чекаће следећи круг (отприлике две недеље касније)! Мој, тада двогодишњи син, ангажован је од стране свог деде (мог оца), као подсетник и извиђач у акцији избацивања ”ђубрета”! Тај ”положај” је подразумевао да Андрија одређеног дана, од раног јутра прати кретање комуналног камиона. Када би исти угледао, викао би трчећи преко дворишта: ”Деда, иду ђубретари, ђубретарииии”!
Једном приликом, један од радника, који је био у саставу комуналне екипе, реаговао је на Андријину дреку, речима: ”Мали, нисмо ми ђубретари, ми смо хигијеничари, ђубретари сте ви који правите ђубре.” И сада ми је смешна Андријина збуњеност, када је схватио да је радник у праву, а и ја сам од тог тренутка променила став о улози човека у уништавању свог (и не само свог) животног окружења.
Сад сви знамо шта смо и ко смо себи у својој и земљи.
Осим тога, Срби су склони да богатство српског језика користе не само у очекиваном контексту, већ и у пренесеном значењу приближавајући нам, на једноставан и свима разумљив начин, карактер неких (данас многих) људи. Парадокс је да у Србији данас количина отпада (смећа, ђубрета) води ”мртву” трку са бројем људи чији се карактер може описати истим појмовима (отпад, смеће, ђубре). Можемо окретати главу и игнорисати ову појаву и затварати прстима нос, али ”смрад” који се шири, тако нећемо решити, а они који затварају и очи, неће прогледати ни када буде затрпан и ђубретом и криминалом; а због њих ћемо сви постати отпад, смеће и ђубре и неће нас пред потомцима опрати ни Дунав, ни Сава.
Међутим, карактер становника неких других европских земаља, не може се дефинисати истим терминима, јер се према одлагању отпада (смећа, ђубрета), понашају одговорно, стриктно се придржавајући законских одредби.
Питање је како у Србији решити оба проблема, а посебно којим редом? Пре 12 година, неки људи, озбиљни кандидати да их уместо ”људима” називамо отпадом, смећем и ђубретом, приморали су ме да одем из Србије; најтежа одлука за сваког Србина. Ипак, у сваком злу има бар мрва доброг. Одлазећи из Србије (у Немачку, Баварску, Минхен), први пут у животу сам се очи у очи срела са правном државом, у сваком смислу, на сваком кораку, без обзира на државни естаблишмент.
Посебно ме је фасцинирао систем управљања отпадом (сваком врстом отпада) у граду Минхену. Проучавање свих детаља тог система омогућило ми је огромне уштеде у мојој делатности, јер извођење у грађевинарству, као нуспродукт подразумева велике количине специфичног отпада (шут, сипорекс, дрво, метал, тканине-тепих, винил, остаци боје за зидове, боје за дрво, боје за метал, разређивачи,…). Тим уштедама сам надокнадила цену рада (без обзира на квалитет), коју су фирме и радници из ЕУ земаља (Румунија, Бугарска) срушили до бесмисла.
Осамдесетих година прошлог века, Кинези су долазили у Бор да уче о експлоатацији минерала и руда у обојеној металургији, а онда су им борски рудници дати за 350 милиона долара (иако вреди најмање 50 милијарди), јер ми ”немамо” стручњаке у тој делатности????
Италијани су од нас учили о феномену организације друштва, познатом као ”цивилна заштита”! Њихова цивилна заштита је сада најбоља у Европи, а ми смо је укинули и на Космету, где је била последњи браник опстанка Срба.
Када се решимо моралног ђубрета, потребно је хитно успоставити ”линк” према Минхену, научити све што имају и по њиховом моделу, очистити Србију, а нарочито Винчу (Београд) и Дубоку (Ужице), моје ”рак” ране из два различита разлога, али су оба и рационална и емотивна.
Покрет Сабор,
Медијски тим, Филипа Петровић
Београд, 19. 3. 2026.
