Како су Англосаксонци искористили нацизам: реч о књизи Гвида Ђакома Препарате „Призивање Хитлера: Хронологија уништења Немачке (1900–1945)“
Угледни руски аналитичар, родом са Украјине, Игор Друз бацио је рефлекторско светло на говор краља Чарлса Трећег приликом недавне посете САД: „Чарлс Трећи је отворено изјавио, обраћајући се америчком народу: ‘Раме уз раме, заједно смо се суочавали са изазовима од почетка прошлог века – Први светски рат, Други светски рат, Хладни рат, Авганистан… како бисмо осигурали нашу заједничку безбедност. А данас морамо заштитити Украјину и њен храбри народ.’ Другим речима, краљ директно упоређује ситуацију са Првим и Другим светским ратом, позивајући на ‘заштиту Украјине’ од очигледне мете – Русије. Прво су Лондон и Вашингтон заједно извели Мајдански пуч, затим поставили своје пионе у Кијеву, затим их усмерили на Русију, а сада планирају да сами уђу у рат са Русијом под изговором да их штите.“ Тако каже Игор Друз. Пре но што сами крену у обрачун са Москвом, челници америчко-британског савеза гурају целу Европу у рат против „злог Путина“. Тако је било и 1941.
ПРОПИТИВАЊЕ ЗВАНИЧНЕ ВЕРЗИЈЕ
Пред нама је дело Ђакома Препарате – „Хитлер инкорпорејтид: Хронологија уништења Немачке (1900–1945)“, у коме аутор нуди своју интерпретацију историје Трећег рајха, усредсређујући се на прецизно планирано, дугорочно и системско уништавање Немачке од стране британске и, још шире, англосаксонске елите. Препарата пропитује традиционалне наративе о узроцима и развоју нацизма, не релативизујући нацистичке злочине, али инсистирајући на геополитичком и економском контексту који је, по аутору, омогућио његов настанак и развој.
У предговору, Препарата помиње своје италијанско породично наслеђе, утицај дединих сећања на фашистичку прошлост и личну дилему између осуде нацизма и одбојности према постнацистичком поретку Pax Americana. Аутор сматра да је нацистички режим био само инструмент у широј игри империјалне стратегије, у којој су Британци, а касније и Американци, манипулисали Берлином, користећи га, између осталог, као пиона у геополитичкој борби против Русије.
СТРАХ ОД САВЕЗА РУСИЈЕ И НЕМАЧКЕ
Британска империја, суочена с брзим индустријским и технолошким успоном Немачке крајем 19. века, почела је да спроводи вишедеценијску стратегију њеног слабљења. Кључни страх Лондона био је могућност стратешког савеза између Немачке и Русије, што би створио геополитички и економски монолит у срцу Евроазије (тзв. централну силу) а који би могао потпуно да потисне британску хегемонију. Ова опасност, коју је у геополитичкој мисли формулисао сер Халфорд Макиндер у концепту „средишње земље“ (Heartland), постаје главни разлог због кога су Британија, Француска и САД подржавале антинемачку политику од 1900. до 1945. године.
Препарата прати корене германске империјалне политике, од уједињења Немачке под Пруском, преко Бизмаркове реалполитике, до жеље да се развој прошири у колонијалну експанзију. Немачка, иако технолошки и научно напредна, била је сурово трапава у својим колонијалним покушајима, што је додатно повећало антипатије Британије, која је гледала на континенталну конкуренцију као на „узурпатора“ глобалне моћи. Немачке тежње за светском улогом биле су, каже аутор, последица економског раста и демографског потенцијала под Бизмарком уједињене државе, при чему су одмах – и то баш од англосаксонских елита – проглашене за опасност по светски поредак.
ГЕОПОЛИТИЧКО ОПКОЉАВАЊЕ
Почетак 20. века означава кључну фазу у процесу „опсаде Немачке“. Британија склапа Антанту с Француском и Русијом (1907), стварајући геополитички обруч око Немачке. Немачки напори да се избори с колонијалном „неправдом“ (све битне колоније, сматра Kајзерова елита, држе Велика Британија и Француска), као и настојања да се створи конкурентни програм развоја немачке ратне морнарице, доводе до озбиљних међународних напетости.
Следећи кључни моменат је увођење концепта „централног региона“ и „полумесеца“, термина из британске геополитике који Препарата користи да прикаже геостратешку логику супротстављања Евроазији путем поморских сила (у питању су Британија, САД, Јапан и Аустралија). Немачка се појављује као непожељна копнена сила у срцу Европе, а њено повезивање с Русијом представљало би геополитичку катастрофу за Британце. Из тог угла, чак и Први светски рат се тумачи као пројекат спречавања могућег савеза, а не као неочекивана трагедија или последица аустро-српског конфликта.
КОРИСНИ ИДИОТ НЕМАЧКА
Препарата нацистички режим представља не као „неминовни“ производ немачке културе или идеологије него као исход озбиљног сплета геополитичких и финансијских манипулација. Посебно наглашава улогу Британије и САД у финансирању и наоружавању Немачке у међуратном периоду, како би се произвела сила довољно моћна да се сукоби са совјетском Русијом, али и довољно рањива да буде уништена после обављене улоге „корисног идиота“. По Препарати, нацизам није био спонтана појава већ „инсталирани“ феномен, обликован тако да делује као детонатор унутар нестабилне Вајмарске републике. Реч је о перфидности англосаксонске империјалне логике, у којој је Немачка жртвована као потенцијални противтежни центар моћи у Европи. Препарата доследно прати везу између финансијске политике, дипломатских интрига и социјалне разградње, кроз које је, сматра он, створена идеална клима за појаву националсоцијализма као инструмента спољног управљања и манипулације Немачком.
УПОЗОРЕЊА ТОРСТЕНА ВЕБЛЕНА
Препарата помиње пророчанство норвешко-америчког социолога Торстена Веблена, који је већ 1919. предвидео да ће Немачка, доведена у безнадежну економску и политичку ситуацију, бити гурнута у руке екстремних покрета. Веблен је уочио да су основне снаге развијене немачке културе (темељност, логика и историјска дубина) у опасности да постану инструментализоване у изградњи тоталитарне државе ако се Немачка потисне у изолацију и понижење.
Версајски мировни споразум, потписан 1919, према Препарати је имао двојаку улогу: с једне стране, он је економски онеспособио Немачку, наметнувши јој терет репарација далеко изнад њених стварних могућности; с друге стране, он је политички консолидовао онај део немачких елита и друштва који је већ прижељкивао реванш. Уместо да сруши старе аутократске структуре, Версај је омогућио њихову еволуцију у прикривене и опасније облике, који ће се конкретизовати у националсоцијализму. Препарата наглашава да је кључни проблем Версајског уговора био његов цинични карактер: тај споразум није тежио праведности или стабилности, већ је намерно посејао семе реваншизма и социјалне катастрофе.
ЛАБОРАТОРИЈА ДЕСТАБИЛИЗАЦИЈЕ
Вајмарска република је, по Препарати, била „лабораторија дестабилизације“. Она је створена по моделу западних демократија, али је од почетка била ослабљена економски и делегитимизована изнутра. Препарата указује на то да су елите нове републике у великој мери задржале континуитет старих монархистичких и војних структура, што је додатно ослабило легитимитет демократских установа. При томе је спољна интервенција, нарочито економска политика Француске и Британије, неминовно водила у хаос.
Овај хаос је увод у доба хиперинфлације. Препарата детаљно анализира улогу Француске у окупацији Рура, срца немачке индустрије, и објашњава како је немачки одговор, кроз политику пасивног отпора, произвео неконтролисано штампање новца. Дневна стопа инфлације достигла је 21%, а цене су се дуплирале на свака четири дана, чинећи валуту безвредном и изазивајући колапс привреде. У новембру 1923. године, један амерички долар вредео је око 4,2 билиона немачких марака. Новац је изгубио вредност толико брзо да су радници плаћани двапут дневно како би могли купити храну пре него што цене порасту. Марке су служиле за потпалу или су их деца користила као играчке. Крајем 1923. уведена је нова валута, тзв. рентна марка (Rentenmark), која је била покривена земљиштем и индустријским добрима, чиме је заустављена хиперинфлација.
„Вајмарска хиперинфлација“ један је од најдраматичнијих примера економског урушавања у модерној историји, где је немачка марка губила вредност из сата у сат. Аутор указује на то да је ова инфлациона катастрофа била мање последица нужности, а више прорачунати сценарио економског слома: ако се средња класа неке државе уништи, припрема се терен за улазак у политику снажних, карактерних и често фанатичних покрета.
У овом друштвеном контексту на сцену ступа Адолф Хитлер.
НА ПУТУ КА НАЦИКРАТИЈИ
У години хиперинфлације, 1923, организован је чувени Пивски пуч, неуспешан покушај државног удара Хитлерове Националсоцијалистичке радничке партије (NSDAP). Препарата тврди да је овај догађај, мада привидно осујећен, заправо означио почетак институционализације нацизма. Хитлер је ухапшен, али му је суђење дало националну платформу за ширење своје идеологије, а његова казна је била блага: непуне две године затвора од којих је издржао само девет месеци у повољним условима.
Посебно је занимљива ауторова теза да је постојао план западних елита да се Хитлер, маргиналац повезан са окултним друштвима попут Туле, не уништи у зачетку. Напротив, његова појава се тумачила као „корисна аномалија“, политичка сила која ће бити употребљена у будућем сукобу, пре свега против Москве. Аутор наводи да је већ у овом периоду постојала извесна симпатија према Хитлеру у британским финансијским и аристократским круговима, који су у њему видели брану против бољшевизма, а не претњу по Европу и свет.
Валтера Ратенауа, министра спољних послова којег су 1922. убили протонацистички фанатици, Препарата приказује као жртву геополитичке игре која није дозвољавала конструктивно помирење са Совјетским Савезом. Убиство Матијаса Ерцбергера (1921), који је потписао примирје у Компјењу, такође се тумачи као симболички чин убијања демократске и пацифистичке Немачке.
На крају овог периода, Немачка је изгубила политичко јединство, економску стабилност, културно самопоуздање и институционални легитимитет. То није била последица немачке „ирационалности“ нити унутрашњих мана већ дугорочног плана дестабилизације, у којем су победничке силе рата, а нарочито Британија, манипулисале економским и политичким инструментима како би припремиле терен за избијање новог, контролисаног и инструментализованог тоталитаризма.
УЛАЗИ МОНТАГЈУ НОРМАН Од 1924. до 1933.
Немачка је привидно стабилизована, да би касније била убрзано обликована као инструмент будућег светског сукоба. Кључна личност овог периода, по Препарати, био је Монтагју Норман, гувернер Банке Енглеске, творац модерног финансијског система и главни покровитељ немачке обнове под условима потпуне зависности од англосаксонског капитала.
Суштински догађај који отвара овај период је усвајање Дауесовог плана 1924. године, који је омогућио Немачкој да реорганизује своје репарационе обавезе према победницима Првог светског рата. План је наизглед био замишљен као механизам помоћи: он је ублажио износ плаћања, отворио врата за америчке зајмове и омогућио стабилизацију марке. Међутим, писац књиге „Хитлер инкорпорејтид“ указује на дубљу функцију тог плана – претварање Немачке у дуговима поробљену државу, под сталним финансијским надзором Британије и САД. Немачка економија убрзано се индустријализовала, али у зависности од туђег капитала: стране банке, нарочито америчке, диктирале су услове улагања, док је централна банка Немачке фактички постала испостава западних финансијских центара.
УЛАЗИ ХЈАЛМАР ШАХТ
Кључну улогу у овом процесу играо је Хјалмар Шахт, банкар који ће касније постати министар економије у Хитлеровој влади. Препарата истиче његову повезаност с англосаксонским елитама, посебно с Норманом, и види у њему „финансијског хермафродита“, човека способног да уједини технократску ефикасност и идеолошку флексибилност у служби англосаксонских циљева. Шахт је, по аутору, изградио привид стабилне валуте и привредног раста, али на темељима који су били потпуно зависни од страних кредита и спољнополитичких компромиса. Зато му, после Другог светског рата, није фалила длака с главе: наставио је да се бави банкарством, и био економски саветник властима Египта, Ирана и Индонезије. Геринг је, рецимо, обешен, али је Шахт остао то што је и био – финансијски маг у служби глобалног лихварства. Мада ни Хитлера, ни Гебелса, ни Химлера, ни Геринга, не би било без Шахта и његових покровитеља.
Дауесов план није довео до ослобођења Немачке већ до њене веће зависности. Немачка привреда је за кратко време бележила индустријски раст, али је тај раст био вођен страним капиталом, без правог развоја домаће акумулације. Препарата посебно наглашава значај корпорације „И. Г. Фарбен“ као симбола овог парадокса: хемијски гигант је постао технолошки лидер, али захваљујући споразумима с америчким и британским компанијама, чије су инвестиције омогућиле технолошке пробоје, и, што се подразумева, трајну зависност.
ЊУЈОРШКА БЕРЗА И СЛОМ ВАЈМАРСКОГ СИСТЕМА
Илузија стабилности ускоро почиње да се руши. Кључни тренутак наступа крахом Њујоршке берзе 1929. године, што доводи до наглог прекида прилива капитала. Тај прекид био је катастрофалан, јер Немачка није имала сопствене механизме за подршку тржишту: без кредита, компаније су пропадале, незапосленост је експлодирала, а друштвена структура, већ крхка, почела је да се распада. Посебно је погубна била политика Британске банке, која је, уместо подршке, одбила да брани нови златни стандард, што је створило домино ефекат у целој Европи, при чему су Немачка и Аустрија биле најрањивије.
Крах банке „Кредитаншталт“ у Бечу (1931) и талас банкротстава у Немачкој означили су крај Вајмарске ере као пројекта либералне демократије. Био је то резултат сасвим одређене стратегије: банкроти су били потребни како би се политичко поље радикализовало и тиме отворио простор за подршку екстремним покретима.
УЛАЗИ ХИТЛЕР
И уистину, период од 1930. до 1932. прати драматичан успон националсоцијалиста: од 18% на изборима 1930, до врхунца од 37,3% у јулу 1932. Овај успон није био „харизма“ Хитлера него резултат вешто конструисаног политичког и економског слома. Свакодневни страх, незапосленост, културна дезоријентација и презир према вајмарским елитама створили су климу у којој је националсоцијализам представљен као једино решење. Западна штампа је у овом периоду показивала све већу толеранцију према Хитлеру: многе новине су га описивале као „младу снагу“ која ће увести ред и спречити бољшевичку револуцију
Крај овог периода доноси политичку кризу – изборе, смене канцелара, економску стагнацију. Пре него што је Хитлер 1933. коначно постављен за канцелара, Препарата указује на важну епизоду: састанак у Вили Шредер 4. јануара, на којем је постигнут договор између финансијских и политичких елита око подршке националсоцијалистима. То је стварни тренутак „завршног удара“ који је поробио Немачку и ставио је у службу рата за преуређење Европе: Хитлер није преузео власт већ су му њу повериле структуре које су сматрале да ће преко њега контролисати немачку будућност и користити је као оружје у надолазећем геополитичком обрачуну.
ОПОМЕНЕ ЕРНСТА НИКИША
На све је ово указао националбољшевик Ернст Никиш, кога је Хитлер до краја рата држао у тамници. Никиш је био изразити противник сукоба Немачке са совјетском Русијом, и већ је 1932. године, у својој књизи о Хитлеру као злој коби немачког народа, указао да је будући фирер само слуга западних интереса, кога опремају да буде вођа крсташког рата против Москве.
Француски традиционалиста Франсоа Лапејр о Никишу пише: „Никиш подсећа да идеја крсташког рата против Русије припада римохришћанском, католичком арсеналу. Западни цареви су се потчинили овом геополитичком тренду у замену за папин благослов, а сада Хитлер жели да учини исто како би стекао наклоност Запада. Иза малог баварског агитатора крије се „западни агент“. За Никиша, такав крсташки рат против Русије је изопачење идеје „немачког отпора“, под којим Никиш подразумева „способност немачког народа да се одупре окупацији и отуђењу“
Никиш указује на римокатоличке темеље националсоцијализма, што се види како у аустријском (католичком) пореклу Адолфа Хитлера, тако и у његовом „рођакању“ са италијанским фашизмом: „Ево обележја западне природе Хитлерове идеологије: опсесија расним питањима, апсолутистички култ вође, симпатије према западним силама и посебно Енглеској, компромиси са Католичком црквом и финансијским магнатима (демагошко разликовање између спекулативног и креативног капитала), национални месијанизам и малограђанска жеља за стабилношћу, потпуни недостатак пруске протестантске уздржаности у нацистичким манифестацијама и парадама.“
Никиш је у својој књизи, годину дана пре доласка Хитлера на власт, писао да ће Немачка доживети слом: „Мрачне силе Немачке ће се пробудити на овом лажном путу. Чак и сада се може видети како се, у својој стерилној егзалтацији, расипају у измаглици коначног пораза. А оно што ће остати је потпуно уморан, исцрпљен, безнадежан народ. Исцрпљен, он више неће видети смисао немачког отпора. Версајски поредак ће постати још строжи него раније.“
Тако се и десило 1945. године.
АУТО-ПУТ У ПАКАО
Затим наступа Хитлер у свом првом, „препородном“ периоду од 1933. године до почетка рата против Совјетског Савеза. У овом периоду Немачка пролази кроз привидно чудесну економску обнову, али тај просперитет је био вештачки, финансиран спољним зајмовима и подстакнут намером да се Немачка усмери на ратни курс, чији је коначни циљ удар на Москву. Овај период је врхунац манипулативне политике британске и англосаксонске елите, која је свесно и крајње бескрупулозно уобличила нацистичку Немачку као инструмент сопствених геополитичких интереса.
Одмах након Хитлеровог постављања за рајхсканцелара, нацисти почињу са процесом концентрације власти: до августа 1934. године, Хитлер је постао неприкосновени „вођа Рајха“, укидајући сваку институционалну опозицију.
Кључна фаза консолидације одвија се у сенци подршке индустријалаца и финансијских кругова, а Препарата посебно истиче улогу Хјалмара Шахта, који поново долази у центар немачке економске политике. Он покреће програм масовног запошљавања, јавних радова (попут изградње ауто-путева) и реиндустријализације, све под изговором националне обнове, али са јасним милитаристичким предзнаком.
ПОПУСТЉИВОСТ ПРЕМА ХИТЛЕРУ
Препарата тврди да ова економска „магична формула“ не би била могућа без британског и америчког капитала. Нацистичка економија у великој мери је зависила од кредита преко финансијских институција као што су „Џеј Пи Морган“, „Дилон, Рид и компанија“, као и од инвестиција америчких индустријских гиганата попут „Фордa“, „Џенерал моторса“ и „Стандард оила“. Иако се у јавности одржавала слика западне резервисаности према Хитлеру, на економском нивоу се водила врло активна сарадња. Ова подршка није била резултат слепе вере у „немачко чудо“ већ циљано улагање у силу која ће, када буде дошло време, бити усмерена ка Истоку.
У овом контексту треба разумети и одсуство ефективног отпора Велике Британије агресивним потезима Рајха. Препарата указује да је британска спољна политика испољавала запањујући ниво попустљивости: ремилитаризација Рајнске области (1936), аншлус Аустрије (1938) и Мировни споразум у Минхену (1938) о судбини Чехословачке – све ове Хитлерове „авантуре“ су доказ да је Британија намерно дозволила експанзију Трећег рајха. Препарата одбацује тезу о „наивности“ Чемберленове политике, и уместо тога уводи концепт „маскараде“: Британија је симулирала поделе унутар своје владајуће класе, између противника и присталица нацизма, како би контролисала динамику сукоба и припремила Немачку за сукоб с Русијом.
Извор: Печат
