О шпијунажи, праисторијским уходама и извиђачима сведоче Илијада и библијски Стари завет.
Римски историчари, хроничари и уходе у записима о Србима (Трибалима, Илирима), као њихове добре стране наводе храброст и довитљивост, а као највеће слабости сујету и разједињеност.
Срби, који су били римски грађани (прочитати Римско грађанско право), у једном тренутку постали су достојни противници Римског царства, односно Латина – чије име и данас означава мајсторе тајне дипломатије, шпијунаже, претварања и обмане, који умеју да „заваде два ока у глави“.
Француски географ Никола де Николај (франц. Nicolas de Nicolay), у својој књизи „Прве четири књиге оријенталних пловидби и перегринација“ (франц. Les quatre premiers livres des navigations et peregrinations orientales) из 1567. године, описује српске делије (тур. deli — луд, храбар, дрски), који чине елитни вид коњице, у отоманској војсци, на питање ко је тај ратник: добија одговор од службеног преводиоца драгомана међу делијама, да је по народности Србин чији деда води порекло од Парћана* (Спарћана), народ који је у старо доба уживао велики глас и поштовање као најратоборнији на читавом истоку. А што се тиче вере, он се само претвара да је муслиман док је међу Турцима по њиховом закону, јер он је хришћанин, и рођењем, и срцем, и својом вољом. Француски географ Никола де Николај питао је и зашто носе толико орловог перја на себи, делија му је на то одговорио да је међу њима то стари обичај од предака. Да га смеју носити само они који су то лично заслужили, јер сматрају да су перјанице украс храброг ратника.
Француски географ даље наводи да се они данас називају Србима и да су то прави Илири, они које римски историчар Херодијан описује као веома храбре, крупне, добро грађене, снажне, лавље боје лица, али по природи веома злобне и неспретне у свом лукавству тако да их је лако преварити. Ипак, Александар Велики их је увелико ценио, јер они су се чак и усуђивали, каткад, да предузму освајање античке Краљевине Македоније.
Преокрет је донео Стефан Немања, који је за кратко време вештом комбинацијом ратова и дипломатије створио стабилну и успешну државу. Из историје је познато да је проницљиво и правовремено доносио одлуке када да поведе рат против Источног римског царства, а када да театрално призна ”пораз” цару Манојлу I Комнину и сачува народ од пропасти. Овај га, супротно свим дотадашњим правилима, није убио већ га је узео за савезника, иако је Немања пре тога против Источног римског царства склапао савезе са немачким крсташима Фридриха Барбаросе и Венецијанцима.
Мало је познато да су Немањићи по свом царском пореклу (према писаним историјским изворима Немањићи су потомци римског цара Лицинија) и наследству имали право на трон у Цариграду, односно над Источним римским царством. Србија је са Источним римским царством понекад била у сукобу, па чак и у рату, због унутрашњих борби за влашћу и борбом за престо у Цариграду. Стефан Немања је био фаворит за престо Источног римског царства, јер се оженио Аном која је била рођака ромејског цара Манојла I Комнина. Стефан Немања је био одликован „царским сном “ од стране ромејског цара, што је била привилегија која је углавном припадала царевим сродницима.
С друге стране Стефан Немања је био најефикаснији заштитник западних граница Источног римског царства, када је то било у интересу Србије.
Како је Стефан Немања контактирао са тим људима широм Европе у време пре телекомуникација? Како је знао њихове тајне намере? Како је знао докле сме да иде у својој ризичној политици, окружен моћним суседима, Краљевином Угарском и Источним римским царством? Како је доносио праве одлуке у право време? Одговор је врло једноставан. Стефан Немања је имао извиђаче и уходе на сваком кораку.
Крсташки хроничари пишу да их Срби непрестано мотре из шума и да сваки покушај војске да скрене са пута у села ради пљачке осујећују српске лако покретљиве, невидљиве и прецизне српске луконоше.
Стефан Немања, унапред је сазнао да ће лукави венецијански дужд Дандоло променити првобитни циљ четвртог крсташког похода 1204. године, који се уместо ослобађања Свете земље, претворио у разарање Цариграда и Источног римског царства.
Да би предупредио страдање Србије, Стефан Немања је уочи тог похода договорио политички брак између дуждове унуке Ане и свог сина Стефана Немањића. Захваљујући том браку Србија је преживела крсташко пустошење и покрштавање Балкана као једина недирнута православна земља.
Ово је пример безброј успешно доношених одлука у немањићкој Србији, које се може објаснити само мрежи људи из сенки, који су доносили добре информације, очима и ушима владара.
О српским средњовековним обавештајцима певали су и српски гуслари, а пример је српска народна епска песма из преткосовског циклуса „Женидба Душанова“, у којој „старе варалице Латини“ обмањују царског изасланика Тодора и увлаче српског владара у замку. Спасава га маскирани јунак Милош Војновић који користи правило: „Претварај се да си слабији и тиме нахрани противникову ароганцију“.
O завери скованој против српског деспота Стефана Лазаревића, и о упорности завереника, показују сведочења Константина Филозофа, биографа породице Лазаревић.
Никола Зојић и Новак Белоцрквић, били су предводници завере и противници деспота Стефана Лазаревића. Деспотове тајне службе, разоткриле су њихов план и заверу. Међу завереницима био је Михаило, српски средњовековни војвода у служби Стефана Лазаревића, и један од старијих припадника тајне службе кнеза Лазара Хребељановића. Константин Филозоф пише да је Михаило „увек благородан и веран Стефану“.
По избијању побуне 1398. године, Михаило се нашао у кругу завереника. Поверен му је задатак да Бајазиту пренесе гласине о Стефановим преговорима са Жигмундом Луксембуршким. Међутим, Михаило „увек благородан и веран Стефану“, се у одсудном тренутку окреће против завереника и јавља Стефану о побуни. Новак Белоцрквић бива позван од стране Стефана да изађе на његов двор. Пошто није знао да је побуна откривена, Белоцрквић се одазвао позиву. Стефан га је погубио.
Судбина Николе Зојића и његових заверенике остала је у рукама деспота Стефана Лазаревића. Радич Поступовић који је био у служби Стефана, потерао их је у тврђаву Острвица, како би се утврдили. Посредством српске књегиње Милице, сукоб је заустављен, а Зојић заједно са породицом морао је да се замонаши.
Гушењем побуне из 1398. године, деспот Стефан Лазаревић је зауставио процес политичке децентрализације српске државе. Тиме је Стефан учврстио своју власт. Стефан је гушењем побуне спречио унутрашње немире за дужи период. Следећи пут се за учвршћење власти морао борити тек 1409. године.
Фото: Српски псалтир из 14. века, који приказује елитну српску коњицу, чији коњаници имају прекривена лица. Идентичну ратничку традицију прекривања лица, имали су драконари (лат. draconarius, draconarii), елитни вид коњице у римској војсци, чији су припадници највећим делом били са простора Србије. Ратничку традицију прекривања лица, имали су српски хусари, на чијој традицији су настале многе хусарске јединице у Европи (Мађарској и Пољској), коју су донели српски ратници. Порекло ратничке традиције прекривања лица, може се пронаћи код античких Срба (Трибала), као и код осталих трачанских племена.
_______
* Односи се на Спартаков народ, који је био Трачанин, односно из трачанског племена Меди (лат. Medi, енгл. Maedi), који су живели између реке Струме и планине Пирин. У Србији постоји село Парцани код Сопота. Такође, постоји карта српског етничког простора од филолога Милојка Веселиновића (1850-1913), који простор Старе Србије приказује све до планине Пирин, а на западу до града Драча. На карти су приказане и српске земље у данашњој Бугарској и српске земље на простору античке Краљевине Македоније, све до града Пеле и Солуна. Античку Краљевину Македонију (укинута 168. год. п.н.е.) не треба мешати са простором комунистичке творевине БЈРМ, која је створена 1945. године, како би Србима одузели вековну земљу на којој су живели антички Срби, Трибали и Пајонци. Главни град античке Краљевине Македоније, није био у трибалском граду Скопљу, него у Пели. Савремени региони: Вардарска (име по реци Вардар), Пиринска (име по планини Пирин) и Егејска Македонија (име по Егејском мору – стари назив Трачко море), створени су од Солунског вилајета. Такође, многи стари српски православни манастири, цркве, односно сва манастирска земља на простору БЈРМ, припада СПЦ на основу старих црквених тапија и повеља. Србији припада и цео простор данашње БЈРМ по свим међународним уговорима – Букурешки мир 1913. и Нејски мировни споразум 1919.
© 2023 Немања Т. Вујковић. Сва права задржана.
Покрет Сабор, Медијски тим
