У селу Горње Јарушице код Крагујевца, 5. августа 1878. године, породица Гајић дочекала је посебан дан. Након дванаест рођених кћери, отац Петар и мајка Стана добили су сина и дали му име Јоксим.
Иако сиромашни, уочили су његов даровитост и уз помоћ учитеља послали га на школовање у Крагујевачку гимназију. Тамо је становао и помагао у радњи чувеног часовничара Пешића, да би касније уписао Војну академију и завршио је 1900. године.
Јоксим је брзо скренуо пажњу војног врха. Шаљу га у Аустроугарску на обуку за руковање митраљезима система Шварцлозе. Тим искуством постаје кључни члан комисије која је 1908. године, под командом министра војног Степе Степановића, за наоружање Српске војске одабрала чувени митраљез Максим.
„Предаја? Ево вам одговор!“ — Ослобођење Земуна
Након службовања у Врању и Нишу, те учешћа у Балканским ратовима, избијањем Првог светског рата мајор Јоксим Гајић постављен је за команданта уже одбране града Београда.
Септембра 1914. године, аустријски генерал Густав Гогли упућује му ултиматум: да до 18 часова истакне белу заставу на Бедему Калемегдана и преда престоницу, или ће град бити сравњен са земљом.
Мајор Гајић даје одговор какав непријатељ није очекивао:
-
Наређује да се на Калемегдану поред постојеће подигну још две највеће српске заставе.
-
Пре 18 часова отвара жестоку артиљеријску паљбу по аустријским положајима.
-
Захтева и добија дозволу да са одредом пређе Саву у ноћном препаду.
Његове јединице разбијају Гоглијеве трупе и ослобађају Земун, а аустријски генерал експресно бива смењен. За овај подвиг Гајић је одликован Карађорђевом звездом са мачевима IV реда.
Жртвовани батаљон на Лопатичким висовима
Приликом повлачења војске 1915. године кроз Ибарску клисуру, Гајић добија наређење да са својим батаљоном по сваку цену заустави продор Немаца на Лопатичким висовима код Богутовачке Бање и тако спасе Врховну команду. Саопштено му је да је његов батаљон — жртвован.
Задатак је извршио. Зауставио је Немце, али је рањен „дум-дум“ зрном у бутину. Са смрсканом костом, војници су га под борбом носили на шаторском крилу све до Косовске Митровице. Због ове операције постао је инвалид 90%, али је унапређен у чин потпуковника и одликован Карађорђевом звездом са мачевима III реда — као први официр са чином нижим од пуковника који је добио то високо признање.
Несаломиви дух и пркос окупатору
Након рањавања пада у заробљеништво, али бива размењен и одлази у Француску где постаје командант ђачког батаљона у Жозијеу. За заслуге је одликован и француском Легијом части.
Између два рата унапређен је у бригадног генерала. Међутим, када је у Генералштабу открио шпијунску мрежу која је радила за Италију у кући једног познатог политичара — одбио је да заташка случај и пензионисан је са непуних 49 година.
Ни то га није зауставило:
-
Априла 1941. године добровољно се јавља у војску и бива заробљен од стране Немаца.
-
Крајем 1941. године у логору одбија да потпише изјаву верности немачким окупационим властима како би га пустили на слободу.
Наслеђе хероја
Генерал Јоксим Гајић преживео је заробљеништво и вратио се у Београд са првим транспортом. Преминуо је 8. марта 1962. године, а сахрањен је на Новом гробљу, испод споменика браниоцима Београда.
Његов живот остаје сведочанство о томе како се воли отаџбина — без калкулација, до последњег даха.
Ако вам се допала ова прича о српском јунаку, поделите је са пријатељима и сачувајте од заборава име Јоксима Гајића!
Текст преузет са странице “Књига о Милутину”
Покрет Сабор, Медијски тим
