О ЦИВИЛНОЈ ЗАШТИТИ или брига о заштити становника Србије од елементарних непогода и природних катастрофа -2. Део
Шта поручује струка и како обновити и унапредити систем заштите?:
У свом интервјуу за Политику 2020. године проф. др Владимир Јаковљевић, професор Факултета безбедности Београдског универзитета и шеф Катедре студија за управљање у ванредним ситуацијама и за еколошку безбедност наводи да је:
„Краљевина Југославија била међу првих десет земља на свету која је ово питање регулисала прописима и уредбама, од 1932. до 1940. Године, разбијен је већ првих дана након ваздушних напада нацистичке Немачке, 6. априла 1941.Елементи цивилне заштите су поново успостављени и виду санитетске екипе и ватрогасне јединице након ослобођења Београда у октобру 1944. и то на подручју престонице. Тек 1955. године у Закону о народној одбрани су разрађени организација и функционисање цивилне заштите. Временом, њен значај и улога су расли, нарочито у оквиру доктрине Општенародне одбране и друштвене самозаштите (ОНО и ДСЗ), која је усвојена 1969. Године.Цивилна заштита је била снажан и оперативан систем, устројен од локалних самоуправа и радних организација, преко република и покрајина до нивоа савезне државе. Ничег није мањкало: ни кадрова, ни финансија, ни обучених јединица, ни материјално-техничких средстава“ – каже Професор Јаковљевић.Како истиче, југословенски модел цивилне заштите био је узор многим земљама, тим пре што није био само организационо-теоријска конструкција. Своју снагу показао је у катаклизмама, као што су били разорни земљотреси у Скопљу (1963), Бањалуци (1969), Црној Гори (1979),“
О недостацима у организацији и опремљености у својој анализи за РТС говори и некадашњи начелник Управе за одбрану Миодраг Савић:
„Некада су се општенародна одбрана и цивилна заштита училе у школама. СФРЈ је имала систем цивилне заштите, који су касније копирале многе земље у окружењу и Европи.”Ако се огласи сирена, да ли грађани знају шта треба да ураде? Где је најближе склониште? Ко их организује?”, упитао је. “Већина то не зна, јер обуке није било деценијама“, наглашава Савић.Подсећа да је некада цивилна заштита била у оквиру Министарства одбране, са развијеном мрежом управa, складиштима опреме и више хиљада обучених људи.”Грађани су савесни, али нису обучени. Не знају како да поступе у случају пожара, поплаве или земљотреса, шта да понесу, где да се окупе, ко им обезбеђује смештај. Држава мора да преузме одговорност и да почне са обуком од најранијег узраста“, наглашава саговорник РТС-а.
Подсећа и на искуства из поплава у Обреновцу и Шапцу, када су, како каже, највећи терет изнеле Војска и полиција.”Послове који је требало да буду у домену организоване цивилне заштите преузеле су друге службе. То показује да систем није довољно развијен”, наводи Савић.Као највећи ресурс Савић види људе који већ имају знање и искуство.”Имамо обучене кадрове и људе који су служили цивилни војни рок и стекли знања управо за овакве ситуације. Потребно је да то преточимо у закон и обезбедимо средства. Систем смо већ имали – треба га обновити и прилагодити савременим условима”, закључио је Савић“
Своје виђење проблема система заштите цивилног становништва уз конкретне предлоге за његово побољшање налазе се и у тексту Драгана Жебељана потпредседника Синдикат полиције Слога:
Заштита и спасавање, као и заштита од пожара с друге стране, је конкретан део цивилне заштите који се фокусира на спасавање људских живота, спасавање имовине и пружање помоћи учесницима у кризним ситуацијама. Ово обухвата рад спасилачких тимова, прву помоћ, евакуацију и друге активности које помажу у заштити и спасавању живота и имовине током ванредних ситуација.
Тако да је исправно рећи да је заштита и спасавање део цивилне заштите, а цивилна заштита, пак, обухвата и ванредне ситуације као један од њених аспеката.
Имајући у виду да се већ увелико ради на измени закона који се односи на област која се односи на цивилну заштиту (читај: ванредне ситуације и заштита и спасавање), због свега наведеног а што је научно утемељено и терминолошки исправно, ствари треба назвати правим именом – а то је Цивилна заштита!
Дакле, самим тим и све остало што се буде радило треба да прати овај термин да се не би десило као сада да су ванредне ситуације „појеле“ Цивилну заштиту.“
Да је цивилна заштита била ефикасан систем са обуком својих припадника показало се и у кризној ситуацији, у акцији изазваној терористичким деловањем названој „Радуша 72“ која је у том тренутку деловала у оквиру територијалне заштите сачињене углавном од људи који су били у резервном саставу и „одржавали“ своју спремност преко редовних континуираних обука.
Припадници цивилне заштите седамдесетих
Део надлежности данас је садржана у оквиру Сектора за ванредне ситуације, пре свега када је реч о ватрогасно-спасилачким јединицама и специјализованим тимовима. Масовност јединица опште намене би чинили обучени грађани али оне практично не постоје. Организација и деловање јединица опште намене се спроводи преко повереника и заменика повереника цивилне заштите чији се рад и надлежности дефинишу Правилником о раду повереника и заменика повереника цивилне заштите и критеријумима за њихово именовање. По овом акту повереници цивилне заштите и заменици повереника цивилне заштите постављају се ради обављања послова заштите и спасавања у Општини и насељеним местима и то: у стамбеним зградама, деловима насеља, селима и по улицама. Основни критеријум за одређивање броја повереника и њихових заменика је тај, да се повереник и заменик повереника цивилне заштите поставља, начелно, најмање на 1000 становника. Повереници цивилне заштите и заменици повереника цивилне заштите постављају се и у Општинској управи. Поверенике и заменике повереника, у месним заједницама поставља Општински штаб за ванредне ситуације, на предлог службе Општинске управе надлежне за послове заштите и спасавања. Повереници и заменици повереника, предузимају непосредне мере за учешће грађана у спровођењу мера и задатака цивилне заштите, личне, узајамне и колективне заштите и руководе јединицама цивилне заштите опште намене, које образује Општина. Грађани на угроженим и настрадалим подручјима, на територији Општине, дужни су да поступају по упутствима повереника, односно заменика повереника. У овом систему, између осталог, недостаје обука повереника и заменика повереника. С обзиром на важност и комплексност улоге повереника и заменика требало би заменити праксу постављања бирањем истих на свим нивоима.
Поред промене организације ради ефектнијег деловања већег броја грађана у елементарним непогодама, макар у самозаштити, обуке која је неопходна ради упознавања са опасностима које прете у ситуацијама ризика од елементарних непогода, потребно је обезбедити опрему која ће се користити у превентиви на основу претходно израђених планова.
У самим процесима реаговања, конкретно у пожарима који су актуелни на територији целе Србије, потребно је увести напретке технолошких могућности као што је додавање адитива у води за гашење шумских пожара. Адитиви мењају физичка и хемијска својства мењајући њену моћ хлађења, продирања или изоловања гориве површине. На југу Европе се већ деценијама користе адитиви такозвани ретардант, односно средство које успорава ширење пожара и које је, према наводима произвођача, биоразградиво. Када вода испари, ретардант оставља заштитни слој који отежава даље ширење ватре.
Francuska – vojni avion posipa sredstvo za gašenje požara 25.07.2026. (Извор фотографије: https://www.dw.com)
Наши стручњаци, технолози, су отишли даље, говоре о средствима (најобичнији распршивачи воде, млазнице које су учинковите при томе њихова уградња не захтева велика улагања) која доводе воду у стање магле а она веома успешно снижава температуру и проценат присуства кисеоника у ваздуху као предуслове за развој и појаву пожара. Средства која се могу додавати води за гашење пожара, нпр. уреа, су не само биоразградива већ и корисна за тло и живи свет на територији која се њима третира (гостовање Проф. др Станише Стоиљковића на каналу: https://www.youtube.com/watch?v=zjGAt_2rWIg).
По свему судећи, тј. по подацима који су јавно доступни, са освртом на доступност библиотеке старих прописа на сајту Владе Републике Србије, Управи за заједничке послове републичких органа, Србији не недостаје искуство у сачињавању правних аката по питању заштите цивилног становништва. Не недостају ни сручна лица из области технологије. Тренутни систем цивилне заштите који делује кроз Сектрор за ванредне ситуације а у оквиру Министарства унутрашњих послова је већ гломазан за брзо деловање у кризним ситуацијама, по питању административних процедура, а у намери је да се додатно предимензионише повезивањем на систем зван: „Механизам цивилне заштите Европске уније“. Да су такви системи неефикасни потврђује и Ulrih Cimolino, руководилац Радне групе за шумске пожаре при Немачком ватрогасном савезу који даје своју анализу за ARD (текст се налази на сајту дојче веле):
„Посебно важну улогу у борби против шумских пожара имају хеликоптери и авиони за гашење. Они могу брзо да обуздају пожар пре него што прерасте у велику ватрену стихију.
Немачка, међутим, нема сопствене специјализоване летелице за гашење пожара. Када избије шумски пожар, за гашење из ваздуха користи хеликоптере полиције и Бундесвера. Ти хеликоптери се по потреби опремају спољним резервоарима за воду.
„Немачка такође може да затражи авионе и другу помоћ преко Механизма цивилне заштите Европске уније“.
„Међутим, управо се код ангажовања хеликоптера често јављају проблеми. Према речима Улриха Цимолина, компликоване процедуре и дуги административни путеви доводе до непотребног губитка времена. У многим покрајинама ангажовање полицијских хеликоптера за гашење шумских пожара најпре мора да прође процедуру провере и одобравања. Хеликоптери нису увек одмах доступни, а често морају и додатно да буду опремљени за такве задатке.
Помоћ Бундесвера такође мора званично да буде затражена у оквиру административне помоћи цивилним властима. Трошкове ангажовања летелица у појединим случајевима морају да сносе погођене општине и окрузи.“
Коначно, на нама је да одлучимо какве ћемо системе да градимо, којим методама и организацијама да се прикључимо, колика средства да издвајамо из државног буџета и коме да дамо поверење у управљању истих за заштиту и збрињавање цивилног становништва, тј. нас самих који смо иначе носиоци суверенитета државе: струци, тј. људима који поштују струку или политичарима који надограђују систем који нас даље и дубље води у зависност од глобалистичких пројеката и глобалистичких средстава која су опет узета од средстава сваког становника ове планете преко државних влада.
Покрет Сабор, Медијски тим.
