О ЦИВИЛНОЈ ЗАШТИТИ или брига о заштити становника Србије од елементарних непогода и природних катастрофа -1. део
Увек актуелна а данас горућа тема је цивилна заштита као један вид организације за заштиту цивилног становништва, животиња, биљака и материјалних добара.
Она данас делује по одредбама Закона о смањењу ризика од катастрофа и управљању ванредним ситуација. Морамо признати да идеално звучи назив Закона који је саткан од бриге и обавеза: смањење ризика и управљање.
Да ли је тако?
Посматрајмо проблем цивилне заштите кроз тренутно актуелан проблем пожара, првенствено шумских, мада је исто стање у свим областима. Временске прилике свакако погодују избијању и развоју пожара али да ли је ипак било могуће ублажити, тј смањити последице или спречити њихово ширење или, идеално, спречити појављивање?
На страну што је Сектор за ванредне ситуације под надлежношћу Министарства унутрашњих послова који има „своје приоритете“ по финансијском и кадровском питању, већи проблем је што је та грана министарства помало или мало више запостављена. Да је тако показали су скорашњи пожари који су досегли размере катастрофа. Онда се намећу логична питања:
- Зашто на званичном сајту Сектора за ванредне ситуације, рецимо о Делиблатској пешчари која је по процени стручњака у оваквим временским условима налази у условима повећаног ризика од пожара не постоје подаци о условима избијања пожара, обиму почетног и развоју катастрофалног?
- Зашто на истом сајту не постоје, јавности доступни, подаци о процедури механизма цивилне заштите Европске Уније, на коју се ослања надлежни Сектор иако Србија није чланица Европске уније?
- Зашто нису видљиви подаци о покретању процедуре тражења помоћи (свим учесницима у пружању помоћи Србији у гашењу пожара), када су се одазвали административно и на терену, са коликим учешћем у људству, опреми и финансијским средствима?
- Да ли Влада Србије, Министарство унутрашњих послова и Управа Сектора за ванредне ситуације имају мишљење да грађани Србије немају право да знају зашто је горело национално благо Србије, зашто је горела имовина свих грађана у виду имовине од јавног значаја, зашто је цела Србија удисала продукте сагоревања (стари, деца, болесни, труднице), зашто је некима ватра догорела до прагова а спашавали су их само сопственим седствима и снагама (колико су знали и умели без претходне обуке), зашто су неки губили свој иметак а уредно плаћали све порезе и остале дажбине држави.
- Да ли је и цивилно становништво преко система цивилне заштите могло да да свој допринос, рецимо у раном откривању, обавештавању и узбуњивању, или директном и превентивном активношћу у било којој фази развоја пожара чак и пре проглашења вандедне ситуације?
Делиблатска пешчара 2026
Да кренемо од неког ко брине о шумама Републике Србије јер смо у скорије време имали баш те шумске пожаре.
„Србија Шуме“, до недавно Јавно предузеће (ЈП), преведено је у Друштво са ограниченом одговорношћу (ДОО): Привредно друштво за газдовање шумама „Србијашуме“ д.о.о. Београд.
У чему је суштинска разлика?
Јавно комунално предузеће (по Закону о јавним предузећима) обавља делатност од јавног значаја, и уређивања и унапређивања добара од општег интереса и добара у општој употреби (воде, путеви, шуме, пловне реке, језера, обале, бање, дивљач, заштићена подручја и др.), управљања отпадом и другим областима при том му није циљ остваривање добити јер је већ финансирано од оснивача у овом случају Републике, на највишем нивоу, до локалних самоуправа.
ДОО (Друштво са ограниченом одговорношћу) представља правну форму привредног друштва у којем један или више оснивача (у овом случају држава) улажу основни капитал и учествују у добити. Основна одлика је да друштво одговара за своје обавезе целокупном својом имовином, док оснивачи (власници) не одговарају за обавезе друштва својом личном/одвојеном имовином, већ сносе ризик само до висине свог уложеног капитала.
Уколико је оснивач усредсређен на добит трпеће превентива и квалитет пружања заштите, шума или неког другог ресурса. Чему онда сектор за ванредне ситуације који се и даље финансира искључиво из буџета Републике Србије ако треба да штити нека приватна улагања и приватне добити а која више нису од јавног значаја за све грађане Србије? У каквој је онда позицији поменути сектор, тј. коме ће дати приоритет у заштити у кризним ситуацијама, цивилном становништву једне заједнице штитећи објекте од јавног значаја (ако после превођења јавних предузећа у ДОО то може да опстане) или неком ко је од некадашњег општег добра добио капитал у који улаже по својој могућности, могућностима и интересима, или пак о заштити имовине грађана заједнице којима је угрожена имовина од егзистенцијалне важности? По свему судећи опет смо упали у парадокс тј. дошли смо до круцијалног питања: ко се штити средствима из буџета и ко одлучује о тим средствима као и ко и како организује бригу о грађанима Србије?
Шта се дешава са имовином привредног друштва, до јучерашњег јавног предузећа које је управљало имовином свих грађана Републике Србије, и које одговара за своје обавезе целокупном својом имовином ако оснивачи (власници) лоше послују, производе губитке и дугове, увећавају свој, лични капитал и не одговарају за обавезе друштва својом личном имовином. Ако одговарају само до висине свог уложеног капитала да ли ће уопште улагати у ДОО.
Цивилна заштита кроз историју
У наставку текста ћемо се осврнути на развој заштите и спасавања цивилног становништва тј. како је кроз време функционисала и развијала се, а како је сада организована цивилна заштита. Не желећи да се носталгично враћамо у прошло време, овиме желимо само да покажемо како је један систем ефикасно делао на нашем подручју у складу са менталитетом наших људи. Пратећи организацију кроз време и системе, приближавајући се данашњем дану кроз историју, назире се немарност или намера у слабљењу система цивилне заштите.
Заштита цивилног становништва у међународном праву датира још од 1864. године када је сачињена и усвојена прва Женевска конвенција чиме су успостављени хуманитарни принципи по којима су земље потписнице обавезне да се понашају према непријатељским војницима и цивилима за време ратних сукоба.
Документ којим се посебна пажња обраћа на цивилну заштиту је ДОПУНСКИ ПРОТОКОЛ УЗ ЖЕНЕВСКЕ КОНВЕНЦИЈЕ ОД 12. АВГУСТА 1949. ГОДИНЕ О ЗАШТИТИ ЖРТАВА МЕЂУНАРОДНИХ ОРУЖАНИХ СУКОБА (ПРОТОКОЛ I) ПРЕАМБУЛА.Извор фотографије: wikimedia
Извор фотографије: wikimedia
У Протоколу I у Глави VI, Чланом 61. дефинисан је појам цивилне заштите и поље примене:
„У смислу овог протокола: (а) под изразом “цивилна заштита” подразумева се вршење неких или свих ниже наведених хуманитарних активности с циљем да се цивилно становништво заштити од опасности од непријатељстава или несреће и да му се помогне да савлада њихово непосредно дејство, као и да се обезбеде услови потребни за његов опстанак. Ти задаци су следећи:
(1) служба узбуне;
(2) евакуација;
(3) стављање на располагање и организовање склоништа;
(4) примена мера замрачења;
(6) санитетска служба, укључујући прву помоћ и верску помоћ;
(7) борба против пожара;
(8) откривање и означавање опасних зона;
(9) деконтаминација и друге сличне мере заштите;
(10) пружање хитног смештаја и снабдевања;
(11) хитна помоћ у успостављању и одржавању реда у пострадалим зонама;
(12) хитно успостављање неопходних служби од јавног интереса;
(13) хитно сахрањивање;
(14) помоћ у очувању добара битних за опстанак;
(15) допунске активности потребне за вршење било којих напред наведених задатака, укључујући, али не ограничавајући се, на планирање и организацију“.
СФРЈ је наведени Протокол I законом ратификовала 26.12.1978. године тако да је наведени Протокол I део правног поретка Републике Србије.
Што се Србије тиче историја организовања и бриге о цивилном становништву сеже мало даље у прошлост. Први писани трагови о цивилној заштити огледају се кроз организовање заштите од пожара још у Душановом Законику (1349), где су кроз ригорозне казне и колективну одговорност села као заједнице регулисани случајеви паљевине:
Члан 97. – Ко се нађе да је запалио кућу, или гумно, или сламу, или сено, из пизме коме, да се тај паликућа сажеже на огњу. Ако ли се нађе да то село преда паликућу. Ако ли га не преда, да плати то село што би паликућа платио.
Члан 98. – “Ако ли ко запали изван села гумно или сено, да плати околина или да преда паликућу.”
Извор фотографије: википедија
Извор фотографије: династијанемањић
Међутим, прави развој превентивне заштите и колективног реаговања почиње у, ослобођеној, од Осмаског царства, Србији кроз одлуке Књаза Милоша Обреновића. Тако је 7. новембра 1834. године потписана прва Уредба за гашење пожара од 17 параграфа. Уредба је обавезивала сва насељена места “где више кућа у близини има” да у односу на број становника, постојећи ризик (који је зависио од материјала од којих су куће изграђене и њиховог међусобног растојања) “заведу своје уредбе по којима би се житељи кад се пожар појави управљали, и наћи се могли, знајући сваки своје дужности и посо, шта му онда радити, чега се латити и чему му се занимати ваља. Разуме се да је и сваки (грађанин) дужан одмах при појављивању пожара, на гашење таквог притећи у помоћ страдалој својој браћи и без наметања законске обавезе’’.
Уведено је обавезно учешће свих грађана са јасно подељеним улогама. Уредба је прописала и мере превенције (правилна изградња оџака, каце са водом испред дућана) и начине узбуњивања. Одређено је да на “сто становника треба да се уреди да четрдесет приправних буду на двадесет чаброва (чаброноше), десет за рад са кантама (канташи), седам са лаким мердевинама (мердевинари), двадесет са секирама (секираши), десет са чакљама (чакљари) и остали са врећама (врећари). Сви остали становници дужни су у случају пожара да притекну у помоћ са средствима са којима располажу (крчази, бакрачи и др.) или са било каквим судом у којим се вода сипати може тако да се нико беспослен не усуди бити”. Свака од група имала је свог „настојника“ а селокупном акцијом гашења пожара је руководило једно лице. У члановима 15., 16. и 17. предвиђене су казнене одредбе за оне који на пожар не изађу са опремом и средствима, за оне који на пожару нешто украду (“да се кроз место проведу бичујући и по могућству са украденом ствари око врата окаченом”).
следи наставак
Покрет САбор, Медијски тим
